Otadžbina

Н А П Р С Т 0 Л У

423

свету оамо две звезде, а то су зенице очиних очију, које њу гледају. Тако се јурило даље. На станицама извлачили су троме коње и успаване постиљоне. Пола ноћи беше давно прогало кад стигоше у Вилденорт. Отац није мислио да ће она још данас доћи. Велика кућа бегае са свим мрачна. Пси залајагае да огласе туђине, јер они већ не познају газднну ћерку, она је за њих странац. Два момка изађогае и забленугае се у лепу госпођицу, која тако доцкан у ноћ путује. Морала им се казати да је она госпођица тога замка. Она нареди да се отворе њене собе. Не далеко од њих бегае очина спаваћа соба. Вукло је срце да одмах види оца, али она се ипак уздржа. Нека он мирно спава и не слутећи да је она догала. И она брзо заспа, и пробудила се доцкан сугра дан. Старац Еберхард угаао је на прстима у предсобље у коме нађе собарицу. — Милостива гроФица спавају јога. Вило је већ три сахата после пола ноћи, и већ бегае почело свитати кад смо стигли ! — А гато сте се тако измучили путујући нвћу ? — Не знам, али милостпва гроФица били су путем здраво узбуђени; све им се чинило да не јуримО доста брзо. Кад милоотива гроФица нешто желе, онда то мора бити брзо, одмах ! — А ко сте ви, драго дете ? — Ја сам собарица милостиве гроФице ! — Не питам то, већ чија сте ? Како сте дошли у дворску службу ? — Отац ми је био сеиз код принца Адолара, а принцеза, Њено Краљевско Височанство, благоволели су васпитати ме у мана^тиру ! —