Otadžbina

424

на престолу

Читава верига потчињености, са колена на колено помисли старац. Собарица га је мерила зачуђено. Он беше грдна људина. На њему иланинско одело, а о врату на гајтану висила му је луша. На снажном врату седа глава са кратко Потсеченом косом и брадом, али са врло живахним мрким очима, које још врло младачки севаху. Његово лице изгледало је као да је чекићем израђено, а цела појава као некаквог средњевековног витеза, који је тек скинуо тешке панцире и оклопе. — Ја хоћу да нидим своју кћер рече старац па уђе у собу. Веше мрачно. Еберхард оде на прстима до прозора те разгрну зелене завесе. Широк зрак светлости паде на спавзлицу. Он је стајао крај њенога кревета мирно дишући и иосматрајући је, Ирма беше лепа. Глава јој беше уоквнрена бујном дугом косом; чело јој беше лепо сведено, ноо фин ал' несташно кукаст, уста с оном на лук изрезаном горњом усном, румен подбрадак, пуначки образи задахнути румснилом као бресква — на целом лицу беше мир и тишина. Фине узане беле руке беше склоиила на прсима. Ирма стаде тешко дисати, усне јој задрхташе у некаквом бо'ном осмеху. Са склопљеним рукама на прсима увек је тежак сан. Руке се раставише, али лева оста на срцу. Отац је полако диже и спусти је поред тела. Ирма је сада мирно спавала даље. Нечујно привуче отац једну столицу па седе крај постеље својега детета. Два голуба долетеше на прозор и стадоше гукати. Старац би их радо отерао с прозора, али не сме да се макне. Ирма је даље спавала. На један пут, кад голуби нрнуше с прозора, Ирма се пробуди . — Оче мој ! — викну она загрливши оца и љубећи га — Код овоје куће ! Ах како то добро чини. Молим те разгрни и друге завесе ла те боље видим. Молим те, отвори прозор да се надишем ваздуха овоје постојбиче. Ах,