Otadžbina

II А II Е Е С Т 0 .1 у

425

очо мој, ја оам била отишла, али сад сам опет код тебе, и ти ме нећеш више пусгнти од себе. Ти ћеш ме држати на твојим снажним рукама. Ах, сад се сећам шта си ми у сну казао. Као стојимо ја и ти тамо горе на Гамсхиблу, па ти ме на један пут узе у наручја као мало дете па ми рече: Видиш дете моје, докле год неко има јал' оца јал' мајку у животу, дотле га родител>ске руке држе у свету. Ах оче, где сам ја била, где сам сад ? — Умири се, дете моје. Ти си бнла на двору, а сад си код своје куће. Тн си узбуђена, утишај се. Ја ћу ти послати твоју слушкињу. Ја већ чекам на те са доручком. У сеници је посгављено за нас обоје ! Отац пољуби ћерку у чело иа рече — Љубим ти све твоје добре и чисте мисли. А сад да будемо опет мирни паметни људи ! — О, твој глас, све ово око мене. Ах, у очиној кући. Цео живот ваи своје куће то је као да човек спава обучен, тек код куће је човек у правој постељи, тек ту га ништа вигпе не стеже и не жуљи ! Отац је хтео да иде, Ирма га задржа — Не знаш како ми добро чини овако лезкећи гледати твоје драго лице ! Отац је миловаше руком по челу, а она рече — Остави твоју руку на моме челу сад осећам да то може да лечи. Отац је дуго стајао крај иостеље своје кћери држећи руку иа њеном челу најзад рече — Тако, а сад устај да доручкујемо ! — Не знаш, оче, како ми је слатко што има неко који може да ми заиоведи : устај ! — Ја ти не заповедам већ ја ти саветујем. Ама дијете ти си канда чудне ствари преживела кад ти ни једну реч не узимати у обичном смислу ? — Доиста, оче, чудне сам ствари доживела , али сада не . . . . Отаобина XII 47.