Otadžbina

426

II А П Р Е С Т О Л У

— Хајде, похитај, ја те чекам ! Отац изађе из собе и оде у хллдњак да чека. Пеколико је пута премештао шоље и вазу са цвећем с је јног л1еста на друго, на онда стаде чупкати застор па столу — док ето Ирме у белој јутрењој хаљини. — Ти си.... ти си порасла од како те нисш видео —- рече отац и обли га жарка румен у лицу. Он је номилова па образу па рече : — Ову црту од подбратка до јабучице имаш са свим као твоја покојна мајка ! Мрма се смешила , узе обе очине руке у своје па му погледа у очи. Тај поглед беше тако пун среће , да се старцу, који је иначе свагда собом владао, ипак очи напунише суза. Он се трудио да то сакрије, ал Ирмл рече — То ни мало не вређа твоје јунаштво. Ах, оче за што смо ми сами своји робови ? За пгго зазиремо да се покажемо онакви какви смо ? Та твоје је велико иачело: Ићи за својом природом. За што не би увек слушали и нашу унутрашњу природу ? Ах оче, пусти ме да кликнем колико ме грло доноси, брдима, шумама и језерима моје постојбине : Вечни пријатељи, ево мене, ја ћу од сада с вама живети , дрште ме добро па ћу и ја бити верна ка и ви. Здраво сунце, здраво и ти брежуљче под којим моја мајка Није могла даље. Пооле подужег ћутања, старац рече — Тако је, дете моје, ми би требало да живимо нуним нриродним животом, али то није зазирање или драговољно робовање самом себи што избегавамо такве сцене, таква силна узбуђен.а, него с тога што ми дубоко осећамо да ће нрви час који дође после таквог узбуђења бити и сувише празан, што би то био ружан скок из узбуђеног света осећања у обичан свакидањи живот. С тога се ми уздржавамо, јер та осећања не треба да се исцрпе у једном једином ванредном тренутку она треба да трају кроз цео нага живот, да загревају све нагае мисли да