Otadžbina

Н А П Р Е С Т О Л У

4*27

нам улепшавај V све ситнице и маленкости у животу То је постојбина иагаих најузвишзнијих мисли. Д г, деге моје, баш они људи који свој живот поцепају у две иоловине па једну оскрнаве, живе порочним животом па се тајно теше како су били спосоши за ве/шка лепа осећања, и како су увек кадри онет тако силно осећати ! Стара служгвка донесз каву. Ирма насу оцу и себи 1га рече да очекује своју пријатељицу Ему са њеним младожеи.ом. Еберхард рече —т Пре неколико година кад је твоја другарица Еми била код нас , ти си додирнула овај низ мисли који ја сад иск13 1х. Взсмо горе нл нд Гам^бихелу, одаклв ое видч велико језеро, да дочекамо рађања сунца. Еми у својој погатеној нрозаичн^оти рече (( Ја не знш шта људи налазе у рађању сунца тако изванредно. Мени се чини оно не врзди крњити свој сан и мучити толику муку. Ја налазлм да је залазак сунца тако исто леп, а може сз ужавлти без икакве муке" знатн шта си ти нл то одговорила! — Ах, драги оче, заборавила сам! — Али ја нисам заборавио. Ти рече „Рађање сунца је много узви иеније. али оно излзове у човоку тако свечано расположење да ваздан не мо;ке да нађе никакав тгосаО који би био достојан тако узвишених осећања, који би им приличио. За то је за нас бољи залазак сунца, јер сз после тога спава. После лајузвишенијег тренутка само је двоје могуће: с:ш или музика! — Ах, оче, сада више не мислим тако. Јуче, целога нутовахва гонила ме је ова мисао: шта ћемо ми у ошп ге на свету? Дрва бл расла и без нас, животиње у пољу, у води и у ваздуху живеле би и без нас. Свако има но нзкак гв посао на овоме свегу ко]и доноси са собом, само човек мора да тражи шта ће да ради. И тако једни ору и копају, други уче велике науке, трећи се зекцирају да ■св иаучз што боље један другог убијати , и кад се по-