Otadžbina

428

II А П Р Е С Т О .1 У

гледа, између .вуди и животиња нема иикакве друге разлике до те, што .куди укоиавају своје мртваце ! — 0, дете моје, зар си се усудила тако далеко на пучину ? Међер је срећа што си опет код мене. Ти си већ морала многу борбу издржати. Ја се надам да ћеш опет брзо научити да је наш задатак на овоме свету г1рпродно , т. ј. паметно живети. Погле ти тај свет данас ! — настави он смешећи се — Девојка од двадесет ц једну годину, па још уз то гроФица пита ме : што ћу ја на свету ? Ај, дете моје, да будеш добра, да будеш лепа и то не само по спољашњем облику већ и по душп својој. Држи се у свету тако да увек можеш желети да те свако скроз познаје... Али сад је доста о томе ! Беше то веома срећан час који проживеше отац и . ћерка у сепици; Ирма неколико пута понављаше жељу да тако навек остану. Изгледаше им као да ннкога на свету више нема осим њих двоје. — Ти си постала моја велнка девојка — рече отац. Он је управо хтео рећи (( Ти си мора бити много преживела кад ти, вратившп се оцу немаш ништа ситно или лично да му иричаш," али оп то пе рече већ само понови — Ти си постала моја велика девојка ! — Је ли, оче — упита Ирма — сада ми ти заповедаш да останем код тебе ? — Ти знаш , од како си сама себе свесна , ја ти ништа не заповедам — одговри отац — Ти треба да живиш према свом сопственом убеђењу. Ја не могу захтевати да ми ти жртвујеш твоју вољу и твоју памет '< Ирма заћута. Није нашла што се надала, беше опет себп остављена, требало је да сама учини све ; она и хоће. Шум рев слуга дође да угшта Еберхарда за неки носао у шумп. Еберхард одговори да ће он сам изјахати у шуму. Ирм I га замоли да и она пође с њиме, и мало-