Otadžbina

Н А ПРЕСТОЛУ

429

за тим она изађе обучена као за лов , и одјаха с оцем преко поља и швада у шуму. Чим се Ирма осетила на добром коњу, црте њенога лица постадоше одмах куражннје. Док је отац распоређивао послове у тпуми, дотле је Ирма лежала на једном брежуљку у трави под једном јелом. Очев пас, којм се беше брзо на њу првик'о, стаде јој лизати руке , и то је трже иза сна , Она устаде п пође у ливаду која беше на ивици шуме, и прво што беше угледала, беше једна детелина од четири листа. Она је брзо узабра и узе к себи. У то дође отац , он виде њено радошћу обасјано лице , ал не рече ништа. Ирма ће на то. — Ие знаш како ми је добро чинило што сам могла на земљи починути ! Отац опет не рече ништа. Чинило му се да није нужно најунутрашњија осећања непрестано потрзати. Ирма га зачуђено погледа ; она је научила у свету (( конверзације" да се на сваку примедбу добије мало кусура. На скоро за тим вратиње се. У подне сели су обоје у хладовини старчеве библиотеке. На вратима беше уписан немачки превод Цицеронове изреке. (( Кад сам усамљен, онда сам најмање сам". Отац је писао. Тек по кадшто иогледао је своју кћер која читаше Шекспира , и помишљао је : Оно сад чита најузвишеније мисли, прима их у себе, и те мисли тхостају његова душа. Еберхард је осећао срећу видети свој сопствени поглед у туђим очима. чути своје соп-сгвене мисли из туђих уста, и то из очију и уста сопственога детета. У њему је твоја душа, па опет је самостална, нова, која урођене особине спаја са свима засебним утисцима. Пдеал о коме је сневао у својој младости, беше оваплоћен, жив пред њиме.