Otadžbina

Н А II Р Е С Т О .1 У

Еберхард је брзо завршио што је имао да запишв у своју шумарску књигу, па се онда смешио сам. за се 7 види да иије тако јак као што је мислио, види да данас не може да ради као јуче , јер сад беше љегово дете крај њега. Он седе крај Ирме, на показујући на дела Шекспирова и Спинозина која беху увек на његовом столу, рече; — Пред овом је двојицом цео свет. Ове који су жпвели пре толико векова, ја их вечно имам крај себе у мојој усамљености. Ја ћу умрети, и од онога што сам ја мислио, не ће остати ни трага, али могу рећи да сам са највећим духовима проживео вечни живот. Дрво, ж*ивотип а , све то живи само за се , и само дотле док не угине Ми на против са животом добијамо дух свију векова, и ко је доиста постао човек, у њему је цело човечанство. Тако ћеш ти живети са својим оцем, са свачим што је истинито и лепо у историји рода лудскога ! Дуго су за тим обоје ћутали. За тим упита отац. — Јесу оно дворска кола на којима си се довезла? — .Јесу ! — Дакле мисдиш со опет враћата у двор ?—• Оче, немој да сада о томе говорилц). Ја нисам тако снажна као ти, па не могу од иајузвишенијег предм та одмах прећи на питања из свакидашњости. — Дете моје, оно баш што је свакидашње , то јенајузвишеније ! — Ама ја бих рада била да сада не знам ни да има на С1 ету дворова, желела би да нисам никад ништа друго била нити да икада ишта друго постанем, већ парченце тнога срца и твоје душе ! — Пе, ти треба да живиш својим засебним животом. Алм ако ти хоћеш да останеш код мене , онда просто чош.ки дворска колл назад ! —