Otadžbina

436

Н А II Р Е С Т О Л У

кар ни усмене рецепте не проиисује док му се не затраже или док не постану нужни ! — Тако ? Краљ ти је казао да имаш право ? «Ви имате право" то је орден који усрећава за читав дан а можда и за дуже, је ли ? — Оче — ти си хтео да гтричдш о друговању са Гунтером ! — Лх, дете моје, чудно беше то време. Ја гњурнух с њиме колико сам год могао у студију ФилосоФије. Још се сећам као да је јуче било, могао би показати место на градском бедему и час када се десило — бегае облачно јесење вече, чисто сад гледам жуто лишће како пада са дрвећа — када ми је Гуитер први ттут у шетњи поменуо изреку великог свецког мудраца: у основној суштини сваке твари лежи потреба да очува своје биће. Ја стадох.. У том тренутку као да свану у мојој душп Кроза све догађаје живота у мени је нешто говорило: чувај, одржи своје биће : Ја сам до сад живео веран томе начелу, на жалост — као што сад видим — и сувише егоистички. Човек не живи пуним животом ако живи само за себе. То ћу да исповедим и то баш теби Велики суверенитет свакога човека, ја сам га доцне познао као гато треба. Ја сам много размигаљао али ништа у потпуној свези. Ти не можеш себи замислити шта је 141 значило за једног омиљеног и уваженог оФицира, бацити се на ФилосоФију, не можеш иомислити како је то противно војној служби, како је то прзд сгаријима непристојно, а пред друговима смешно. Војна служба заморава иосведне *јНИм, махом излишеним зекциром, за то је тешко зарити се у какву дубл.у студију. Јављао сам се често болестан, најлегппе дане ироседао сам у својој соби, само да се учим. Наш се иук премести у ирестонцу и Гунтер прими моју гхонуду да га ослободим војне службе. Он постаде академијски проФесор, а ја сам ишао на предавања. Али ја сам сваки дан више увиђао како