Otadžbina

438

II Л П I' !■: С Т О .1 У

његова глава висила је исто онако ка и у убијене жчвотиње. Он се извињаваше још један нут и сажал.енаше што га Величанство нису погодили; Крал. му је опет честитао и акО на баш са свим од срца. Угледавши мене, кра,1. ме упита „Како је?" — „Врло сам гладан Величанство" — одговарих ја. Краљ се осмехну, а цела свита се просто ужасну од моје непристојности. Морали смо чзкати још по сахата док се Кра т. пресвуче, Iга тек онда седосмо за сто Дете моје, ако ово иопричаш каквоме дворанину, оп ће наћи да сам ја био прави блесан. Али оно вече ја сам последњи пут ручао за владарским сголом. .Та видим да сш постао брбл>ав , није ни чудо , остарио сам. .Ја сам хтео сам то да ти кажем : погледај око се5е, па ћеш видети колико се људи гроши, колико их се потрошити мора. Идеја владаллчког величанствг доиста је велика и лепа. Владалац треба у себи да оличи јединство државе. Али ма како да је та идеј х лепа, само за то што је за њено остворење нужна читава пирамида утрошених људи, којима је одузето њихово људско достојанство, само за то, не могу се никада измирити са гом идејом. Ирм ц ненц је као да морам прзнзти завештањз моје душе у твоју. Олога тренугка, кад осетиш да ти нешто отму из круне твојега љуског досгојанства, онога тренутка бежи, али без мрзости и прззрења, јер које тиме натоварио своју душу не може никгд слободно дисати. Ја не мрзим и не презирем овај све г, он ми само изгледа туђ, давнашњи, удаљен од мене, а ја не могу никога мрзити или презирати само за то што не верује моју веру. Али—ја нисам хтео да те учим, већ да ти причам. Еле ја исгупих из војске и позтадох прави ђак универзитета, али на брзо оставих и то па пређох у пољско-привредну школу. За тим пођох путовати. У Америци, као гпто знаш, био сам годину дана. Жудео сам .да видим тај нови рукотвор људске историје, у коме л>уди, стојећи на слободи,