Otadžbina

442

Н А ПРЕСТОЛУ

Већина људи ме1>утим не ће да живи својим засебним животом, и који то не ће, њима је боље на овоме свету. Они жнве како је обичај, н>их се не тиче ни садашњост ни прошлост; они скакући и скачу из једног расположења у друго, из једног уживања у друго. они су срећни, они су задовољни и кад у огледалу виде да су остарели. Кад би се сваком човеку на лицу могло читати Фактично стање његове душе, ти не би никога познала ни онога с ким си јуче, ни онога с ким си пре једнога сахата разговарала. Дете моје. ја не знам куда те водим, само сам хтео да ти кажем да ја нисам човекомрзац. Ја знам да они не могу бити друкчији него шго су, и да у дну свакога, испод шарене и претрпане маскараде, има погатена природа. Г!амо они не могу да је извуку из те дубине. и на све њихове лажи, притворства и зла дела која почине, може се најзад применити изрека неликог мудрапа: Опрости им, ј е Р не знају шта чине. А сад још једно да ти кажем. Ја праштам и твоме брату Бруну. Он ме је тешко увредио, јер најтеже је поднети увреду свога рођеиог детета. Лли ја га не могу ни на што присилити иити би хтео. Чудан је овај свет. Кроза сва времена протеже се борба између оца и сина. А с нама ево шта се догодило : Мој син заступа старо време, а ја ново. Ја морам сносити. Ја знам да је слобода и најприроднија и најпаметнија, али се нико не може натерати да буде слободан. Ја ни тебе не ћу ни на што нагонити. Обичне жене воле да им се заповеда него да их човек убеђује. али ти ниси обична жена. и не треба да будеш Еберхард беше у напред казао да га никакво нрекидање не може смести. Па ипак се нешто десило што га је смело. Неко донесе Ирми једно писмо. Оиа познаде рукопис своје пријатељице Еме. Она журно отвори писмо и прочита ово: