Otadžbina

II А II Р Е С Т О Л У

443

„Ирма? Пв могу доћи к теби, јер сам оотавила с шт. Данас је три недел>е дана, како је мој Албрехт умр!. > од уједа бесиог пса. И мој је лшвот за овај свет угашеп. Ја се скрушено тгокоравам непојмљивој вољи Вишп,ега. Заверила сам се да постанем калуђерица. Ево ме у манастиру, који не ћу никад више оставити. Ходи скоро твојој Сесгри Еуфрозини у Мапастир ФрауснВерт. Ирма даде писмо оцу и он га прочита. — Ујед беснога пса да уништи два људска живота, ко може то протумачити? — викну Ирма. — Религија је толико иото немоћна да тако што објаони као и здрав разум који вели да се вал.а покорпти ириродном закону! Гласник је још чекао. Ирма оде да напише одго:;ор. Она обећа доћи. Међу гим је Еберхард седео сам. Он је своме детету свој живот расклочио — али шта му може то иомоћи? Зар није сам толико нута увидео да никаква иоука, па ни најузвишенија не мења човека. Само живот, сопствено посматрање чињеница и искуство сопственом муком стечено, кадро је да обрати човека. Та то је баш невоља догматике.што она хоће да пружи човеку оно што му само живот може дати. Његова деца несу проживела његов живот уз њега, на сад није вајде причати им га до у најмање појединости и 'наводити иобуде, то је за њих туђа ствар, непреживљена. Доста је бесмислице већ и у томе да отац своме детету мора о себи да прича. Еберхард признаде сам себи последице свога поступка; он нема никаква права да од своје деде тражи онакву искрену оданост какву би он желео, јер он је живео сам за свој рачун. Кад Ирма дође и замоли за дозвољење да обиђе пријатељицу у манастиру, он одобри климнувши главом. Он ,се хвалио да га ништа не може смести, то је могао задр9? *