Otadžbina

444

Н А II Р Е С Т О Л У

ж : 1ти за се али за друге нз. Он је своме детету иснричао цео свој живот —- ко зна да ли овај један једини туђ догађај не ће избрисати из њеног памћења све што јој, је причаО. Ј1. У отворзннм дворским колима путовала је Ирма преко брда и дола. Она се беше зазукла у јастуке зддњзг седи ита, а на иредњем беху њена собарица и слуга. Она је несрећу Емину осетила као да јој је неко све кости у телу поломио. Тек сада у колима поче јој се повраћ хти снага. Пуговање, непрекидна промена пејзажа, то је увек чаролијски упливисало на њу. . овелико парче пута јечлла је у њој прича њеног оца. Опа га је саслушалЈ, са великам саучешћем, али Iг>егова прича није бозна какгв утисак нроизуела. Све то нијо та:.о страшно и велико као шго он узама да јесте, говораше непгго у њој; то је н.егова лична особина што је он од тога пачинио себи судбину ; нико други нз би тако урадио. Емина судбина беше страшна, она просто разгњечује мозак, али очина судбина није ништа спрам тога; у његовом великом болу има много драговољног мучења самога себе. Отац говораше о утишаности, о миру своје душе ; међутим он није миран, он још тога мира нема. У пркос својих детињских осећања на спрам оца ; Ирма му беше така туђинка да је сад и нехотице у памети упоређивала израз његовог лица за време приповедања са болним изразом око усана Лаоконових. . . Ирма незадово.вна са собо^м махну главом. Боже. какав је хаос у свету ! Једно бесно псето уиропасти читав један живот, а овде онде седе урам.вени л»уди иа сами себе муче, осећајућн недостатак, ограничење; сваки би хтео да нешто задобије алп не може, и док он проба, мери, проучава начине како да дође до своје цељи, а оно већ прохујао