Otadžbina

Н А II Р Е С Т О Л У

445

цео живот. И у сред тога хаоса стоји једна једина слика, слободна, велика и лепа, сигурна у животу, владајући истински животом.... Ирма се окрете назад као да би хтела рећи : Па жалост оче та олика ниси ти ; ти си могао бити и требало би да си, алиниои; он је само слободан човек на висини живота, он, Краљ. . . И кад је на н> помислила заленрша осмех око њених усана. Она слободно погледа у нлаво небо и није знала -више куда путује; беше јој као да је неко на рукама носи преко брда и дола. Ено тамо по врх највећег брда вије се у зраку један орао. Она га је дуго гледала како лети, па онда заповеди да, зауставе кола. Стддоше коњи и кола. слуга сиђе да пита шта заповеда госпођа, ал она му махну руком да опет седне. И тако је стајала у пољу у сред слободне природе, окружена сваком угодношћу богаства, и гледала 1е за поноситим летом орла докле га нестаде у облацима. — Кад се већ мора умирати — рече нешто у њој — тако би хтела умрети да полетим у небо, па да ме нестане ! Кренуше даље. Целога пута Ирма није сишла с кола нити једну реч рекла. — Стигосмо! -- рече нред вече лакај. Сиуштало се к језеру. Кола стадоше на обали. У еред једног острва у језеру беше манастир. Баш се сад разлегаше по језеру звук манастирског звоњења на вечерњу. Сунце беше још над брдима, али бацаше скоро отвесне зраке које трепераху у језеру као запаљене свеће које пливају. Језерско огледало беше као позлаћено. .1акај и кочијаш скидоше капе кад чуше звоњење; собарица склопи руке и стаде се молити Богу; Ирма такође склопи руке, али у место молитве она размишњаше ово : Ово је звоњење лепо, али само за онога који га споља чује па се ондз опет врати у широки свет. За онога који је у манастиру, за њ је то вечерње само зна-