Otadžbina

Н А II Р Е С Т О Л у

мење да је један дан мање до гроба , њему живот није ништа друго до свакидашње умирање. Она долажаше својој другарици у манастир са непридичним осећањима; она се силом трудила да себи створи пристојно расгголожење. Док су спремали чамац, Ирма зачу да се њен лакај с неким разговара; погледа и познаде једног лзкаја такође из двора, који њеном момку рече. — Милостиви је господин овде има већ неколико дана, чека нешто, али не знам пш ! Ирма би га радо упитала с киме је дошао, али није могла једне речи изустити; пекакав неооичан страх беше је обузео. Она уђе са собарицом у чамац. Један старац са слојом ћерком веслао је. Думена и не беше на чамцу; језеро беше постало мрачно. Оунце се већ спуштало иза брда и грдне сенке од брда лежаху на језеру. У даљини се блист^о снег на врхо!!има планина, оштро одвојен од золених чредбрежија и плавога неба. Овде доле беше така тиха сутоњ као да је човек зашао у свет сенака Је л' то ваша кћи ? упита Ирма старога веслача. Он радосну климну главом. Беше му мило што госпођа говори лепо његовим дијалектом. — Јесте —- рече лађар — и она би радо ступила у службу код какве до^ре госпоштине ; она уме лепо да шије и да. . — Останп ти жими код твојег оца, то је најбоље! р.'че Ирма девојци. Веслало се даље. Ћуте сви. — Колико је дубоко језеро овде? — ^пита Нрма. — Биће шездесет хватн дубине ! Ирма је миловала руком таласиће као да се радовала што људи могу ^ако лако и тако дрско да се возе преко смрти која прети. Она се наже мало иреко чамца а лађар викну. — Госпођице, чувај се! —