Otadžbina

II А ПРЕСТОЛУ

447

— .Та умем пливати ! - рече Ирма и настави бркање по таласима — Знам ја то — насмеја се старац — готово сваки уме пливати док му озбиљно не затреба, а кад затреба, онда бсше. јотп ако је човек у хаљинама, онда слабо ко зна да плива ! — То имаш право. ове шарене крпе вуку нас наниже! 'гСтарац не разумеде Ирму па је ћутао. Она бегае врло узиемирена па опет упига : .Те ли миого нуди страдало на овоМ језеру. — Ретко, али баш овде где сада весламо. ту лежи на дну јодан момак од двадесет и једну годину ! — Како је он страдао ? — Кажу људи да је био пијан , али ја не верујем, јер знам да му је јараница тамо преко у манастиру. Прећа те она никада не може чути о томе ! Ирма је гледала у таласе а старац настави. — Тамо на оној стени, обалио је пре пет година један грм једнога момка, који се откотрљао право у језеро; а тамо горе где је пустињачка пећина, срушила се један пут наслагана дрва и повукла су са собом у језеро једну девојку од петнаест година. Док је стигла до језера, дрва је беху раскинула у комаде... — Ие иричајте тако страшне ствари — мољаше собарица. Ирма погледа уза стене о којима беше реч па упита. — Може ли се човек попети уза те стене ? — Може, али с муком. Тек, где год расте дрво, може се попети и човек ! Ирма гледаше у језеро, у планине. Човок може да се изгуби на овоме ссету... Како би било да се изгубиш и ти? говораше негато у њој. Она се на један мах исправи у чуну. Старац дрекну.