Otadžbina

Н А II Р Е С Т О Л У

449

варати са својом пријатељицом, ]ер калуђерицама иије слободно после вечерње икога да виде или икакав глас да чују. Међу тим примише је у маиастир на нреноћиште, Веше блага септембарска ноћ. Ирма је дуго лежала па скели, увијена у своју струку. Она ни сама није више знала шта размишља, само по кадшто јој зајечи у ваздуху „живот у коме се ништа не догађа." Овану. После јутрен.а допустише Ирми да види своју пријатељицу. Она се уплаши када је видела Ему, и ако њено лице беше још онако љупко и лепо као што је било, само јој руншо стајаше кукуљача од мантије, која јој ;|е покривала и косу и целу главу тако да је лице једва вирило из ње. После првих излива бола и саучешћа, и иошто је Ема изближе испричала своју грозну судбину, кад Ирма поче на ново да притискује другарицу па своје груди она јој рече. — Твоји су загрљаји сувише бурии. Ја зиам да ти никада не ћеш бпти смирена, али би требало да се научиш да будеш мирнија, равнодушнија. Ти Ирма, не би могла никад ући у калуђерице. и не треба никада то да учиниш, јер би ти вечно жудела за светом. Ти треба да се удаш за каквог поштеног човека. Гамо немој очекивати да те нросе твоји идејали. Цео наш живот није ништа друго до криеж, он никада не може бити цео и потпуно леп. Г'амо једно те молим Ирма, немој никада покушати да обориш какву преграду или да је прекорачиш. Тргни се назад, док си још с ове стране Ема није поменула Краљевог имена. Пријатељице су дуго заједно седеле. Ирми беше као да ће се угушити у овој околини. Ема је говорила о догађајима од којих једва ако је прошло неколико недеља, као да су се догађали пре неколико десетина година; онаје тумачила другарици каква