Otadžbina

Н А П Р Е С Т О .1 У *

451

— Да — осмехну се Ема — ти можеш тако мислиш, али ја не, ј I не ћу више да видим свет из кога је нестало мојега живота. Ти не можеш ни да замислиш шта је то целога живота на земљи бити невеста, на тек у небу светковати вечну свадбу. Ја сам се молила Богу да ми из срца ишчупа сваку себичну жељу, и он ме је услишао. Ја налазим да је то тиранија кад људи свој начин мишл.ен.а хоће другима силом да наметну; ја знам, ти ниси таква. Сећаш се још, Ирма, кад смо први пут читали причу о Одисију , па смо наишли на оно место где Одисије зановеда да га вежу за катарку. како би могао да слуша сиренске несме , а да онет не може за њима скочити у морз — сећаш се шта си онда рекла? — Не сећам се више ! — „Многопоштовани Одисије -- рече ти — није био јунак, већ слаботиња. Нравом јунаку не треба да га с поља вежу, он је у стању свему одумрети се свотом унутр инњном снагом." Још онда сам опазила колико си ти силпа. Узми још да је Одисије био незнабожац. да није знао ни за какав вечни закон. А ја сз радујем вечноме закону. Ја сам се грчевито ухватила за ту стену; ја жудим за ланцима, за божанственим, за вечнима, да ме задрже кад год ја хоћу д* паднем да ме не пусте никада вратити се у свет. Ја сама хоћу да се вежем. Па сад узми молим те , зар су то слободни људи и слободњацн који забрањују другима да се по својој вољи уоаврше, да се спреме за вечни живот, Зар то није жалоспа , безбожна тиранија? — То је истина. А ко то забрањује ? — Државни закон. који заповеда да манастир изумре са садашњим калуђерицама да се ни једна нова више не прима ! — Зар тако вели закон ? — Тако. — То не може краљ трпети ! —