Otadžbina

452

Н А П Р К С С у .1 у

Ирма је то тако гласно викнула . да је одјекнуло под сводом ћелије. Обе девојке немадоше каде да једну реч о томе кажу. Позва их игуманица, која, као да је чула последње речи Ирмине, поче истина благим гласом ал' оштрим речима да сажаљева тиранију слободњака — она их не куне, о не , она их само сажаљева , и моли се Богу за њих која хоће да уништи једну старинску светињу као што је овај манастир Ирми успламтеше образи. Она понови да се тај закон мора укинути, она ће цео свој уплив употребити да га обори. Она се понуди да одмах пише Краљу, калуђерица пристаде и Ирма написа овако писмо: «Неличанство ! Пишем вам из манастира. Али ја нисам посгала калуђерица. Мислим да немам дара за то, Али какви су то закони који забрањују да се једна несрећна девојка закалуђери ? Зар је то слобода ? Зар је то нравда ? Или ако није то, да шта је ? Оиростите , Величанство , моје узбуђење. Ја нишем у манастиру са манастирским мастилом на манастирској хартији, а то није први пут да се из манастира пише за слободу, за ону велику, праву слободу. Је ли могућно ? Зар има иеко права забранити другоме да живи у самоћи ? Зар оне бабе и врачаре, које нису у стању створити никакву позитивну срећу, да забране лечење једне душе коју је велика несрећа задесила. Велики дух Вашега Величанства не може трпети такво варварство. Јер такав закон није ништа друго до дивљаштво само је налорФано културним белилом. Величанство, ја видим да још говорим у загонеткама. Ја ћу се наморати да будем јаснија. Ја сам у манастиру.