Otadžbina

Н А II Р Е С Т О 1 У

Оооарица то ноказа Ирми која беше утонула у своје лмиоли гледајући непомично у језеро. Ирма се уплаши. Да не буде кра.н? Ловац , држећи да га још нису опазили , опали из пушке, те сне околно стене и брегови одјекнуше, па онда опет махаше шешчром. Задрхталом руком подиже Ирма своју белу мараму и махну НзОме неколико пута. Чун с ловцем приђе ближе. 11а лицу Ирмином ирелетеше као муња два разна израза, најпре радост па онда разочареност. У чуну не беше краљ већ барон Шенинг. Он ускочи у њеп чамац, нољуби јој задрхталу руку и рече како му је мило што ју је ту натпао. Пзађоше на обалу. Варон узе Ирму испод руке и иођоше дуж обале. Ообарица оде напред. У даљини видела је Ирма лакаја који је јуче с њеним момком говорио. Ие рече ли он да његов господин одавно нешто ишчекује? Та барон јој одавно сваку пажњу укалује. Отвар се одмах објаснила, јер барон одмах поче: — Овде смо сами пред небом, бреговима и језером. Драга гроФице, могу ли вам нешто казати што давно чувам У дубини душе ? Ирма тихо климну главом. — Е па лепо, онда ми допустите да вам кажем, да ваше место није на двору! — Ја се још нисам ни одлучила да ли да се враћам или не. Али за што мислите да ја нисам за двор? — За то што у вама има нешто, рад чега се никада не можете осетити пријатно на двору. То вас изненађује да вам баш ја то кажем , ја дворска будала , салонски тиролац? Ја знам да ме тако зову. Па ипак гроФице, онн само мисле да се са мном титрају , у ствари је се њима титрам. Али ви грофице не можете се никад одомаћити на двору. Ни не узимате живот и обичаје као пешто стално непроменљиво, ви све то проводите на свој особит начин. Ваша се душност не може униФормисати , ваша