Otadžbina

II А II Р Е С Т О Л У

455

душа говори нарочитим дијалектом своје постојбине , и кад се нешто од тога сазна у ливрејисаном свету, одмах нађу —- ја то најбоље знам — да је то врло оригинално, али врло страно. За то сте ви на двору туђинка и остаћете до века ! — Ие би никад рекла да ви тако проучавате моју душу. Али хвала вам! .Га не ироучавам вашу душу ја живнм за њу. 0 гроФице, детиње срце које ипак обухвата цео свет , не дршћи, пусти ме, — пустите ме да вас узмем за руку и да вам кажем: И ја сам туђин, ја хоћу да се тргнем назад иа да тамо преко, на моме красном имању, поживим засебним животом. Нр.ма , хоћеш ли да учиниш да ми тај живот буде милион пута слађи и небески, хоћеш да ми будеш жена ? — • Ирма дуго није могла проговорити, најзад рече : — Пријатељу, да пријатељу мој. Па оном ено острву живи једна пријатељица мојл која је за се и за ме умрла. Судбина је тако добра да ми тај губитак накнађује једним пријатељем. Пријатељу, ја вам благодарим, али... ја сам збуњена у овом тренуку можда дубље но... Видити, драги бароне, уза страну оног брда једпу колебицу. Тамо би ја радо живела , да залевам своје иоврће , да музем своје козе, и да градим сама себи одело, тамо би била срећна, заборављајући на свет и заборављена од свега! — Ви се шалите. драга гроФице. Ви Фантазујете за идилама, али оне се блистају за неколико па онда побледе. — Ја се пе шалим. Ја би могла живети сама када би морала радити за насушни хлеб; али живети као госпођа у некаквом усамљеном замку са свима крпама госпоштине, облачити се за то да би се огледала у огледалу — то не ћу. У оној колеби живела би без огледала, мени не треба да се сама видим, а није нужно ни други да ме виде. Али ако ћу живети у свету онда то мора бити са свим, у пентруму, у великој вароши; ја морам имати