Otadžbina

456

н л ii р е с т о .1 у

или све или ништа , оамо једно од тог двога може ме усрећити. Само ништа средње, само не половне ствари! — Или ћу се ;— настави она — нокорити свету, или ћу ја свет покорити гиме нјто ћу га презирати. Или не ћу питати како ме људи гледају, или не ћу ничије очи да видим па ни своје. Барон беше ућутао. Очевидно трудпо се да нађе речи. Најзад рече — Ја сам хтео да дођем вашем оцу, али ја знам да он пе воли л>уде мојега сталежа. Знао сам да ће те обићи вашу пријатељицу, за то сам вас чекао на језеру. Једно само још молим. Хоћете ли се вратити у двор ? — ХоКу — рече Ирма, и сада се те.; одлучила на то — Да се не вратим била би неблагодарна спрам Крал>ице спрам — Крал>а, и осталих пријатеља. Ох, пријатељу, ја још нисам дорасла за живот у коме се нншта не догађа. Ја то осећам! Стигоше једној клупи. — Што не седнете до мене? — упига Ирма. Седогае обоје. — Колико има како сте из престонице? — Пет дан г! Је ли све по староме? На жалост није све. Личног лекара задесила је тешка несрећа. Његов зет, универзитетски проФесор Корн, умро је напраско од лешинског отрова! — Од лешинског отрова ? — прихвати Ирма — па ми сви умиремо од т г отрова, и оне тамо на острову, и ми сви, сви! — Ви сте врло горко распложени! — Ии најмање. Мени се врзу по глави чудновате ствари, Ја сам тамо преко сазнала за један велики закон! — То је закон самопрегорења ? — Ах не, то је закон о основаности моде! — Ви се ругате! —