Otadžbina

драгд дража од вере

459

не имајући више женске деце, једва чекаше де своју лепу јединицу изведе у коло, као удавачу. А и беше лепа пуоница , како ли да јој речем ! Ја сам доспевао свуда: и на прела, и на села, и на позајмице, и на мобе, и на заветине, и на саборе — где се год купе момци и девојке. Е, верујте Вогу немојте мени, нигде не беше тако лепе девојке, као што је Стамена! II, што ја њу чешће виђах, што је дуже гледах, она ми биваше све лепша, све милија. Најпосле тако ми занесе памет, да сам и мислио и сањао само о њој. И она мене гледаше исто тако радо. Није ми то смела казати, али није могла ни сакрити шта јој је у срцу. Беше весела кад ме види, беше задовољна кад ое са мном разговара, а особито кад се ухвати да игра до мене, или да потражи прстен у мене, да ме удари туром, или бар да прође поред мене , и да ме некако слатко погледа »овојим крупним очима. Кад би се год десило тако што, ми бисмо се обоје зажарили у лицу. Не умем ни казати управо шта је , али беше и у мене и у ње нека неодољива сила, која нас привлачаше једно другоме. Ми'смо ту силу опажали , али јој нисмо познавали ни врела . ни узрока. Мајко моја! Ми нисмо ни слутили колико ће нас муке и невоље стати та наша милошта! Мало по мало опазише и други људи, да се ми радо гледамо. Не прође много, па се у селу говорило и веровало да ћемо се ми узети! . . И нас двоје смо то желели, и село је тако говорило; али ми не бесмо господари од себе. Нама обома беху живи и отац и мајка. А, по несрећи, наши очеви о томе мишљаху са свим другчије. Једном ја стојим у забрану поред врљика а сокаком наиђе Стамена, и устави се кад ме опази. 9.9*