Otadžbina

460

драгл дражн од вере

— Шта ридиш ту? упита ^ме она нешто невесело. — Прегледам ограду, рекох ја: — бојим се да нам туђе свиње не поједу ово жира. . . . — А што, болан, кријеш да ћеш у војнике? — Ко то каже? упитах ја као опарен. — Божем ти не знаш? — Не знам, колико ако знам за онај свет? — Бог ме сам ја нешто начула. Да Бог да да је лаж. Рекавши то она дубоко уздахну, и брзо ме остави гхоказавши ми очима на другој сграни забрана оца свога који се враћаше из лова. Уђе у мене нека ватра. Нисам се бојао пушке; с њом сам одрастао; нисам се уклањао од службе: што год могу други, могу и ја; нисам се плашио војске: најлепше се песме певају о војсци и о војницима. Али шта ће Стамена, ако ја одем у војску? Три су године читав век !...... Ослушкивао сам са сваке стране: ни од куд никаква гласка ! Распитивати нисам смео, да не дижем вреву пре времена. а можда и без невоље. Тако оста неколико дана. Чудио сам се откуд Стамени та мисао? У петак по Мратину дне рећи ће ми сестра Синђа како је чула да отац говори с матером да мене не жене те зиме, јер се боје отићи ћу на пролеће у војску! — Ето га сад! Тако он није мислио док није сазнао да се ја и Стамена волемо! Ништа! Прође опет неколико дана. . . Једном ја и Стамена стојимо на прелазу и, више гледамо једно у друго него што се разговарамо, док неко иза мојих леђа проговори — Е, срце ме моје бо.ш кад видим овога красника и ову красницу, како вену једно за другим, а све узалуд;.. Ја се окретох, а иза мене беше шаљива баба Јока, која ме је волела из детињства, — А што узалуд, Бако ! упитах ја.