Otadžbina

драга дража од вере

461

— Како што ? Ти бој се, и не знаш да је отац твој у омрази с оцем Отамениним. Они се не ће пријагељити пошто су живи... Ето наше несреће ! После неколико дана нађох Стамену на селу, код куће Богдана Зељића. И она ми рече да њена мајка зна за крвну омразу између он,а мога и оца њенога Био сам на пакленим мукама. Неколико пута помишљах да бацим стид под ноге , да паднем пред оца, да се заплачем као мало дете, и да му кажем да ћу отићи у свет , да ћу учинити од себе што нико није , ако ми не ће нросити Отамене. II може бити да би ово било добро; може бити да бих том молбом њега измирио с његовим противником, а себе сачувао од толиких потоњих невоља. Али на тако што ја бејах тром, снебивљив. А докле се ја ломим : хоћу ли, не ћу ли, дотле искрсне нешто друго, и прилика ми се измакне. Прођоше месојеђе. Насгаше часни иости. У наше село дође комисија да пописује војнике. Пописа све моје врснике. Кад би да се извлачи коцка , ја извукох број који иде у војску, као да сам га о«тавио ! ОФицир погледа у мој број, па у мене , насмеја се, и рече : — Браво, Мирко ! Доста се певало : „Богатога коцка прође, А сиромах, ма да не ће, Војник бива баш на силу ! « Ти показа да коцка и богатога не мимоилази баш свакад!.. Њему је до шале, а мени срце пуца. Не марим што ћу у војску. Нисам сгм: с толиком браћом отишао бих у бели свет. Али Отамена, шта ће бити од ње ? Три године су читав век. Може ли она мене толико чекати ?