Otadžbina

462

дрпга дража од вере

Сретох Стамену кад иђаше с воде. — А виде ли ти шта би од мене ? упитах ја. — II боље ! одговори она после малог ћутања. — Како боље, ако невољу знаш ? Она ме погледа пламеном а не очима. Јагодице јој се зажарише. — Шта би помогло и да си остао ? Нама се узети не даду те не даду. Овако бар има изговор : „Отишао у војнике".... Ја не знађах где сам од муке, а кад по други пут загледа очи њене, две се крупне сузе откидоше од њених доњих треггавица, и срозаше јој се низ образе У тај мах зачу се говор оца мога. Ми се и нехотице раотанемо.,. * * * Првих дана по Ђурђеву дне већ бејах у касарни, а Стамена је остала у кући својој. У великој касарни, међу небројним момцима . ја се осећах сам самцит. Најмилије ми друштво беху мисли о кући. о Стамени...

II Касарна У касарни први пут осетих у свом срцу нешто што пре никад нисам осећао. У селу, откад знам за се, бејах срећан, куд се год окренем. Тек пошто заволех Стамену, догађаше се по некад да сам невесео , да сам суморан; али је то бивало само кад се надам да ћу негде видети Стамену, па ње тамо не буде. Па и у таким приликама ако не видим њу, ја погледам онамо к њеној кући, угледам сувоврхи храст, више њене куће, и одмах осетим неку лакоту на срцу.