Otadžbina

драгл дража од вере

463

У касарни је све другојаче : одело, храна , говор, рад, живљење. С тога мене првих дана снопаде така туга за кућом, за завичајем, да бејах од истине болестан. Ви ћете рећи : За Стаменом ! Није, среће ми ! Него сам "јога ја своју тугу блажио мИслима о Стамени. Кад ме већ савлада немир и мука, ја се узмем сећати нашега живовања; узмем понављати у памети све разговоре које смо заједно водили. Некад бих се у том то^ико занео да сам гласно говорио. И то ми је увек ублажавало гугу, то ме је колико толико разведравало, а некад и насмејало. У тој болести , без болести , вукао сам се читава два месеца, а кући нисам ништа јављао. Иза те болести, мало по мало, навикох се на свој нови живот. А и како да се не навикнем ? Сви су другови моја врста : млади, здрави, докони, веселн, а у толико људи увек се нађе шаљиваца , па се ту смеје и онај ком није до смеја. У нашем војничком раду и животу биваше по нешто баш за смеј. •Још док бесмо новаци (рекрути) дадогае нам , на сваку десетину, по каплара да нас учи, да нас „зекцира". Ми свакојаки а каплари свакојаки, на често да се човек искида од смеја. Онај каплар што учаше моју десетину бејаше нека о.чалена , крњоноса сатвар , надувеиа , тупа, а често и трештена пијана. Он се некад владаше тако да би му се, што онај рекао, и кокоши смејале, али се у војсци не сме нико насмејати, кад му се смеје. Међу нама новацима опет бејаше једна крупна, снажна, простодушна добричина, коју ми сви прозвасмо „Бата". Наш „бата" је телом својим покварио два човека, а он се никад није срдио. Каплар нас упаради и почне учити како да корачамо по његову бројању : један! два. ! један, два!... Ми сви слушамо, и тувимо, да не погрешимо.