Otadžbina

драгл дража од вере

467

Дебели пуковник некако посрне и љосне о калдрму коликн је дуг. Начини се врева. Кнез Мијаило отвори прозор и упита: — Шта је то?.... У часу се све утиша. Сутра дан је сва касарна зујала од шаптања како су се на стражи рвали пуковник и стражар.

Три године сам провео у касарни. За то време наслушао сам се се свакојаких заповести; али сам и многу добру науку научио: научио сам устајати свакад рано, свршавати сваки свој посао на време, пазити на своје одело и оружје , старати се за себе (јер то у задружној кући нисам знао), слушати старијега брзо, и заповедати млађему јасном разговетно. За те три године у Кречанама се догодило много што шта. За мене је најважније то што се Стамена удала, и још за кога ? За Цвеју Ликића , мога брата од тетке. Тек што се она уда , потегне њен отац те умре , а на скоро за њим премине и мој отац. Да је још мало почекала, могасмо се узети без препреке, а овако ојади и себе и мене.... Пошто одслужих у војсии, вратих се кући. Бејах радостаи као дете што се опет находим у месту где ми је ирошло детињство и прва младосг , али кад се год сетим Птамене — а сећао сам је се врло често — свакад ме обузме страшна туга. Дуго је нисам видео. Нисам ни тражио да је видим. Чак ми се чини да сам се бојао видети је. Једном сам врљао с пушком по гају , па сиђем у реку и пођем покрај воде не ћу ли наићи на какав лов. Неколико пута натезах пушку на грлице , па се увек покајах и одустах. Виднм како тицз гугучу једна поред