Otadžbina

468

драгл дража од вере

друге, хха ме беше жао растављати их... Ударих на белило. На зеленој трави прострта само једна крпа платна. На белилу се не види иико. Ја седох под један брест да се одморим. Бејах самртан од неке туге. Седео сам и ћутао. На један мах зачух неку тиху као песму а и као запевку. Тргох се; обазрех се, и, Боже благи, према мени у хладу Стамена ! Седи, везе*некако заруканље , а поред 1Бе се игра најмлађи њен девер, детенце од својих 6—7 година Она везе и тнхо певугаи. Крупне сузе сливају јој се кад и кад низ образе. У један мах дете стаде; загледа се у њу,. и упита: — Што ти, снашо, плачеш ? — Не плачем, срце моје, него певам, одговорп она. Дете стојаше и гледаше је. Јамачно не могаше удружити Иесму са сузама... Ја чисто претрнух... Дете се на ново заигра. Стамена на ново запева. Ја чух да она у песми припева моје име. Свега ме обујми живи огањ. Мишљах да полетим да је загрлим. Устах; изиђох пред њу, и... стадох нем. као сињи камен! Ни речи не умејах проговорити... Она ђипи. Обриса сузе; зажирн се лицу, и тек рече. — А гле ! — Шта радиш? угхитах ја у неко зло доба. — Здраво сам, одговори она, и малко као да смигну раменима, али се одмах трже, да то ко не види. — Ти бага... почех ја... У тај мах пуче једна нугака ниже нас у лугу; неколико грлица прнуше с једне раките овамо преко нас, а дете дотрча и приби се уза Стамену. — То је он! рече она. и, оставиши мене , оде да збира своје већ суво платно. Ја не сачеках Цвеје... С боним срцем , не рекавши јој ни с Богом остај, одох уз поток.