Otadžbina

драгл дража од вере

Ух! Ала ми беше тешко што сам така несмелица, што се толико збуних , што је не загрлих, што је бар не пољубих—да ми срцу лакне !.. Измичући од ње, ја мислима бејах једнако код ње. и мишљах само о њој... 111 „Архијерејеки благоелов— О светом Илији, нрича даље Мирко Русовић: отерам ја волове у Ваљево на вашар. После вашара, сиђем у Београд, иа се тек отуда вратим кући. На том гтуту задржао сам се десет до дванаест дана. Кад ја кући, а мени кажу да је други дан тш светом Илији умрво Пвеја, и да је Стамена остала удовица. Кад чух да је умрво Цвеја, онај час осетих и жалост и радост. Беше ми га жао : другови смо од детињства, а и своји смо ; али смрћу његовом Стамена беше слободна . . То ми беше мило, мило .... Онда нисам ни слутио колико ћу још видети муке па тек да могу рећи : Стамена је моја! Кад се по обичају, издаде све подушје покојном Цвеји, ја упитам Стамену шта мисли; хоће ли поћи за мене? — Зар још питаш ? рече ми она : — али се бојим да се опет не нађе каква сметња. Ја те попу Јеврему ! кажем му да сам рад узети Стамену, него да он што не смете ? Поп најпре рече, да то не може бити, а пошто му ја рекох да се она није ни зародила с Цвејом, он малко поћута па онда заврши овако: — Упутићу ја тебе проти. Архијерејски благослов може све уредити. А ти већ гледај, покажи се! . . Говорећи то, поп Јеврем кресну трепушом левога ока. Ја се сетих шта је, па му одговорих :