Otadžbina

470

драгл дража од вере

— Попо, немО ти жалити моје кесе, само да с - ја и ( тамена венчамо. Он ми даде писмо на проту. •Та метнем у кочије аков добра бела вина, једнога дебелога ћурана, а у торбу погачу и неколико јабука, па уседнем, ошинем дората, и правце окружноме проти. Окружни прота Јован Иванић, један је леп господин: човек висока стаса, црне масти, орлова носа, крупних очију ; кад гледа мислиш пресеца, али у раду и твору ништа не кида одједанпут. ■— За што, хришћанине, баш у род? пита он мене: — та није се, весео био, затрло женско ухо. ЈЈиш', она теби долази снаха 1 . . Господине прото ! велим ја њему : — срамота је казивати, а ја и Отамена смо се волели још док она беше девојка. Онда мој отац, Бог да га прости, имаше нешго с њеним оцем,' иа се не могосмо узети. Знаш, отац је: мора се слушати. После ја одем у војску. Она се уда. За тим умре мој отац. Ја се вратим из војске. Умре и Цвеја. Сад нама не смети нико узети ее, мањ ти, господин прото. А немО', среће ти ! Не ће теби бити криво од моје куће. Прота слуша шта ја говорим; броји своје бројанице, мери мене од главе до пете, а погледа и у оно гато сам донео, па му је, видим, мило. — Не ћу ти, хришћанине, ни ја сметати ; ти се, видим, сећаш свога проте. Кад си потиао, лепо си кола окитио : тако и треба, нека се види ком је Вог дао. Него је ту канон, правило, закон, црква. — Господине прото, велим ја њему : — нисмо ја и Стамена род, колико ако смо род ја и ти ?. . . Прота броји бројанице и малко кроз нос изговара. — Е, е, е, е, види се рад ми је учинити. Познаје он по мени да се ја не ћу цењкати. Него као да премишља како да окрене