Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈ1 ИШАРЛ

489

Тако је она животарила годину дана, док тек мој деда једном не рече, да хоће да је уда за свога пријатеља барона Вилмора, врло богатог и ружног старца од шездееет година. Моја га је мајка преклиљала да је не даје том суровом човску који је три пута толико стар као она. Она се усуди чак да му призна да већ воли другога. Мој деда само зину од чуда, кад виде да се о његовом ћефу резонише; то му се први пут десило у кући, то га је тако изненадило да се није имао кад ни наљутити. Он саслуша моју мајку до краја, па јој онда рече — Ја сам уговорио да ти буде свадба за месец дана. Спремај што ти треба, и јави ми колико ти затреба новаца. Тиме беше отпуштена. Прве недеље чула је где је у цркви огласише као невесту. Цео месец дана ировела је у борби у очајању; надала сс да ће јој се отац смиловати, да је не ће силом одвући прсд олтар. Дрхтала је ири помисли да ће јој требати пред олтаром рећи к не ћу и јер то јој беше једини спас. Уз њено очајање морала је да гледа страдање онога кога је волела свим жаром прве њубави. Педе.ке прођс ше, уздања одлетеше. У очи онога кобнога дана, покушала је јадница још једном да умилостиви оца. Он јој одговори да је уговор закључен, нонци уложени, трошкови учињени. Све њене молбе не упливисаху на тога старца од бронзе. У својој усамљености она беше постала зрела; и ако није скоро ништа знала о животу, размишљала је о положају своје матере; ни ношто није хтела да и она тлко проведе живот. .Једина стара служавка, којој се смела поверити, саветоваше јој да бега, она ће је прлтити. Још исто вече оставила ;је моја мајка родитељску кућу. После три дана, у једној сеоској цркви у Шпанији, венчала се моја мајка са мојим оцем. За тим побегоше у Париз, где су срећно проживели шест месеци; они су се обожавали. Отацбина XII. 47.