Otadžbina

490

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

Мој отац беше из најстаријег племства у Нанту, али није имао сопственог имања ; кад им је нестало трошка, он је морао ићи својој породици да моли за помоћ, и он ог/гави своју младу жену с ооећаљем, да ће је позвати у замак овојих предака, чим он спреми своју родбину да је прими. За то није имало да прође више но недељу дша. Међу тим прође много више. Моја мајка тсшила се очевим нисмима која беху пуна љубави и старања ; на један пут ирестадоше стизати и та писма. Најзад стиже некаква артија са званичним жигом, у којој стајаше да је мој деда по оцу огласио да та женидба не важи, јер је венчаље било у страној земљи. Испрва моја мајка није могла да појми своју несрећу ; ваљало јој је протумачити да тај брак у Француској не може важити, јер је извршен само у цркви, а не и пред грађанским властима. Кад је појмила, она се сруши као да је гром ударио; осам дана није ништа знала за себе. Кад се повратила, виде крај себе једног пуномоћника илеменитих рођака, који јој је у њихово име нудио издржање; она сазнаде да се њен муж није умео борити за њихову заједничку срећу, и да га је отац одвео чак у колоније, где су такође имали добара. У мало није полудела ; њена енергија једина је спасла, у осталом она се још надала. За неколико недеља биће мати, и онда је ваљаде не ће напустити . . . Она с презрењем одби уцену своје несреће, па је чекала, гутајући своје сузе. После неког времена добила је опет једно писмо од мог оца у коме се огледало слабо срце смрвљено бригом, страх од сиротиње, недостатак јаке воље и куражи за рад. То беху само сузе и заклетве љубави, обећања да ће јој се вратити чим добије у руке своје имање, да ће се онда све поправити . . . Он је у осталом држао да су му жену и дете осигурали материјално. Моја јадна мајка није ништа друго из онога писма појмила осем да је њен муж још воли ; и онда се узе