Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

491

опет надати. Али док не дође тај срећни дан, ваљало је од нечега живети. Она је знала челичан карактер свог оца, у осталом била је сувише поносита да проси од породице која ју је одбацила. Она продаде нешто накита што јој беше остало из срећнога доба, и отпоче да се храни радом руку својих. Из првих годинј , мојега детињства запамтио сам жалосне слике. Најдаље што памтим то је, како моја мајка седи у једној јадној собици под кровом, крај маленог прозора, па на врло рђавој светлости ради свој вез, од кога смо онда живели. Нарочито се сећам једне сцене из тога доба која хоће да ме угуши тугом, кад год на њу помислим. Једну ноћ, зими, спавао сам у кревету поред мајке. У неко доба ноћи ја се случајно пробудим, кад ал' моја мајка седи у кревету, коленима држи свећу, а смрзнутим од зиме прстима везе. — Зар ти не спаваш, нано ? упитах ја. — Пст ! — осмехну се она — још није време за спавање. так што смо легли, спавај ти чедо моје ! Али та њена свећа, често ме је будила, тако често, да сам један пут видео где напољу свиће зора, а она још ради. Мајка рече да је то месечина, али ја не могох више заспати и видех да је то доиста дан. Сада ја тек појмих шта је и како је. Било ми је шест година. Ја не рекох ништа, ја сам поштовао њено свето пожртвовање, и ја сам тајно плакао чувајући се да ме она не види. Кад сам У ЗУ' Г РУ љубио њене очи, испијене толиким бденисањем, морао сам брзо да се окренем, чинило ми се сузе ће ме угушити. Несрећа развија децу пре времена. Од онога дана за три месеца знао сам читати и хтео сам да у кући свв сам урадим. Ја сам имао само једну мисао : да помогнем мајци. Онда смо становали у једној малој улици, и на булвару Монпарнасу, сећам се, беше један ужар. Свако ју30 *