Otadžbina

492

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

тро идући у школу, заустављао сам се пред вредним радником. Један дечко мојих година окретао му је точак алн тако, да му је ужар непрестано говорио како је лељ. Једном га упитам да ли би ме хтео примити, да му ја окрећем точак, кад не морам у школу, и шта би ми за то платио ? — Одлази одатле, мали беспосличару ! — Одговори ми мајстор. Ах, моја мајка немађаше у то доба више ни наде да је бар она подржи у оном страшном искушењу. За читавих шест месеци није добила од мог оца никаквог одговора на своја писма По свој прилици неко је хватао писма. Оча је чекала, годину, две, три, и све се надала. Још једна година, па онда рекоше мојој мајци да се мој отац оженио некаквом креолком, али не само у цркви него и пред општинским судом. Срећом те је у срцу моје мајке онда била једна л^убав која ју је спасла; она ме загрли и не беше јој ничега другог жао већ мене. Некако у исто доба умрла је моја баба, оставивши цело своје имање моме деди. Па ипак у сред ове нове несреће, моја мајка, и ако лишена наслеђа, није клонула духом ; она је имала снаге не само да ми сакрије своје сузе, него да ми пева, да се смеје са мном . . . Она је хтела да ја будем весео, јер је знала да су тужна деца лако болешљива... "Ах, јадна моја мајко, горка ли је била та твоја веселост. Најзад, једач дан издаде је снага, она стаде плакати, али сада беше од радости ; ја почех такође да плачем, ал она ме загрли, стаде ме љубити, и смејући се кроз плач рече ми — Сине мој, ти си богат, ти си богат! И она ми показа некакву артију, коју јој беше послао некакав бележник из Панта, у којој он јављаше да моја баба, уступивши деди још брачним уговороом пло-