Otadžbina

РЕМОН. ОД МАРИЈА ИШАРА 493 вину својега имања, није имала право тестаментом оставити му и другу половину, за то тај тестаменат пред закоиом не вреди. У кратко ми наследисмо дванаест хиљада динара годишње. Чудна ли беше наша судбина. .Тедан параграФ грађанског закона уништио је брак моје матере и начинио од мене находче, а други параграФ истога закона уииштио је тестаменат моје бабе, спасавајући нас од невоље. Одосмо на два дана у Нант да примимо иаше наслеђе; деда у беснилу што је морао да нам изда то наслеђе, није хтео да нас види. Он се одмах оженио по други пут, и умирући на брзо оставио је цело своје имање својој другој жени. Наша највећа срећа беше што смо могли остати и лшвети заједно. Моја мајка иије ме више слала у основну школу, него ме је сама учила код куће, док нисам ступио у гимназију. Моје детињство бетне срећно. Између мене и моје мајке владала је нежност, коју никаква реч не може обележити, некакав магнетизам који је чинио да једно осети шта друго боли ; ако ја ружно сањам, моја се мајка трзала иза она. У осталом ја сам жудно учио. Претрпљена несрећа беше ми очеличила душу ; хтео сам да се моја мајка поноси мноме ; немајући управо имена, хтео сам да га сам себи створим ; ја сам био васпитан у убеђењу да је дужност сваког поштеног човека имати нарочито занимање. Сатирући своју младост у сухопарним пословима, ја сам где што малаксавао, али свагда ми је срце давало нове снаге ; хтео сам да моја мајка, учесница мог успеха могне једном рећи породици, која ју није хтела примити (( Ево ово је мој син, кога сам ја васпитала. По њему судите колико ја вредим" Каква је дивна снага у љубави ! Човек доиста није никада тако силан као кад љуби.