Otadžbina

РЕМОН, ОД МАГИЈА ИШАРА

497

ја ту могао. На педеоет корачаји од нас сеђаше Мара. ГроФица се кришом смејала мојој забуни. — Кажу ми да сте ви врло учен човек — рече ми гроФица пакосно. — II доиста, госпођо, ја сам врло учен — одговорих ја не знајући шта говорим. На овај одговор, гроФица није могла даље да се уздржи, она хтрсну смех. Ја је погледах са свим зачуђено. — Ннштз ништа — рече она весело — данас нисте расположенп за ботанику. Одите да вас преставим оној лепој девојци! Учинило ми се да сам у гласу којим је то рекла опазио некакав фини подсмех, те с тога помислих, да је Стеван издао моју тајну; то ми готово беше ио вољи. По протекторском начину како ме узе под руку, ја појмих да ће ми гроФица бити савезница. — Јесте ли барем музикалан и ако сте научељак? упита ме она кад пођосмо к Мари. — Нажалост. госпо, сад несмем вишеда кажем јесам !— А, то ћемо видети! Кад приђосмо, Мара устаде и пође гроФици на сусрет. Она не изгледаше ни мало зачуђена што мене види, напротив, како ме је погледала изгледаше као да ме је, очекивала. Међу тим око њених усана задрхта осмејак, који сам ја уловио, и који даваше овом састанку изглед некаквог договора. Можда се и њој тако учинило, јер она поцрвене. Што се мене тиче, ја бих остао мутав да ме гроФица није опасла. — Драга Маро — рече она — допусти да ти преставим г Ремона Дегранжа, страсног дилетанта који ће попунит и наш квартет! Музика је врло згодан предмет за рззговор кад човек не зна шта да каже. — Волите ли Вердијеву музику? — упита ме гроФица на један пут.