Otadžbina

498

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИИ1АРА

— Ја је се не бојим госпођо — одговорих ја — али ја претпостављам музику једног Мајербера, Менделзона, и Гунода! — Прекрасно, а ја. обожавам Вердија. Ми смо непријатељи. Ваше је место у инглеском логору! — додадв она показавши Мару. За час бесмо у правилној музикалној дискусији у којој се ја са свим ослободих. Моја мајка, која је јако волела музику, иевала ми је и овирала ми је тако рећи још док бејах у колевци најславнија дела немачких мајстора. Ја бејах изван себе од радости што могу пред Маром да правим параду са мојом ученошћу у музици. Први нут саде добих прилику да се нагледам оне коју волим. До сад сам је само знао задувану од трчања и на бесном парипу, у иарку од Монце. Овако мирна, беше по хиљаду пута још лепша, само што у њеној лепоти нађох сада једну жицу озбиљностл коју нисам очекивао; њене велике очи угаситога цвета, беху нуне дубоког израза који имају само заљубљене душе; њено чисто чело на коме се увек играо по некакав несташан прамен њене нлаве косе, чедно скројено, као да показиваше вољу која се почиње развијцти. Она је то лепо чоло држала увек мало нагнуто у напред, те с тога изледаше као нека замишљена, бескрајње слатка сањалица. Рекао би човек то је љубичица која скрива своје дражи. Међу гим ваљало је бар из пристојности потсетити Мару да смо се ми већ видели. Ја јој стадох говорити о иашем доручку крај Лага Мађијора. — Ја сам вас одмах познала, — рече она смејући се — али се надах да сте ви заборавили ! — Шта ? — упита гроФица са чуђењзм које се мени учинило врло природно — ви сте се већ познавали ? — Дакако — прихвати Мара — помислите госнођо гроФице, ја сам у по дана, на сред друма у Бавену, напала на г. Дегранжа ! —