Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ПШАРА

12. ГроФ и гроФица Морони указиваху нам сјајно гостопримство у величанственоме двору са оном одабраном скромношћу, којом се одликоваху нагаи стари. Свако јутро долазио нам је коњушар да прими наше заповести, јер сваком од нас беху одређени нарочити коњи, што ме је изванредно радовало. пошто дотле нисам никакве друге коње јагаио до росинанте из школе за јахање. Не прође дуго а ја бејах ка у својој родбини; сви су ме волели; сер Хери. онај братучед Марин, од кога сам ја тако зазирао , беше сада мој другар. Па чак и сер Џорџ Бериет указивао ми је своју наклоност. Можете мислити да ли сам ја њега волео , та он беше Марин отац! У осталом он беше шаљивчина од оне сорте на коју је канда Инглеска задржала специјалну привилегију. И ако није био Шендијевац, опет је имао свог интересантног дрвеног коња, кога је често и радо јахао. По њему род људски није ни мало занимљив, осем као целина, и он се правио да суверено презире све оне ситне заблуде срца, које нам са,мо смећу те не можемо слободно корачати великим цељима. Он бетпе дубоко учен, али је свагда своје мисли облачио у парадоксно одело. Нас двоје губили смо се у ФилосоФске разговоре, у које сам ја у толико радије улазио, што сам у њима Фактички уживао. Овај Фамилијаран живот, тако нов за ме, беше ме са свим очарао, а уз то кипело ми је срце љубављу. Срећни дани. блажена безбрижности. Ја живљах поред Маре, под истим кровом, могао сам да је видим сваки час. .Та се нисам ни мало питао на гато ће да изађе та партија, у коју бејах уложио и своје срце и живот. Ја нисам хтео да мислим на будућност, ја нисам имао никакву жељу. Сам, без имања, без имена, ја се нисам могао љуљушкати сновима да ће икада бити моја : наследница једне славне породице у најаристократскијој земљи на свету; ја сам дисао поред ње, то мени беше доста. Кад би по-