Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ПШАРА

501

мислио на растанак, ја сам се трудио да се заварам сновима, и говорих себи да ће бити доста времена за страдање и трпљење, а сада ваља уживати срећну садашњост. Међу тим Мара се понашала спрам мене очевидно симпатично. Али да то не беше природно саучешће које осећа свака жена кад зна да је неко воли ? Ово моје мутаво обожавање, зачето на друму, за цело не беше за њу ништа више до романтична епизода, доста оригинална да је уврсти у успомене својега албума између Лаго Мађијора и цркве у Милану. Она се са свим наивно подавала игрању кокетерије, која тако лепо стоји младости . .. Али одатле па до љубави, далеко ко од неба до земље. Па ипак по кад што сам се хватао за једну сенку од наде. Она ме беше поставила за својега витеза, сауаНеге зеп'ап1е, према талијанскОхМ обичају, и ја сам јој на рачун тога звања указивао све оне услуге, које од галантерије граде неку светињу. Привилегије мојега звања дозвољаху ми да је пратим свуда; за најмању ствар мене је звала, чак би се могло рећи да је кад што навалице заборављала штит од сунца или рукавице, само да би своме слузи дала носла. Често смо шеталн по алејама парка, једно с другим испод руке, и та гајанствена срећа беше за ме као да је она у идеалном смислу већ моја. Ми смо већ рагговарали шапућући једно другом, или се шетасмо не говорећи ни речи, као двоје омиљених, којима се душе разумевају ;кад би нам се погледи сусрели они се тако стапаху, да је мени било као да сам пијан. Рекао би човек да и она мене воли, и да само чека, да ја проговорим. Стеван није могао никако да појми ту љубав без жеља и без целш. — Поштења ми, ти се понашаш као да си се у некакву звезду за.љубио. Који ти је враг, знаш ли да почињеш опасно личити на Дон Кишота — Ти ваљда че-