Otadžbina

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

509

зноја ио челу. Вејах и срећан и у очајању што се овако насиље учинило мојој стидљивости. Чао сам желео да ђаво однесе незваиог нроводаџију, а час онет бејах љут н1то није казао да сам у Мару заљубљен па да ми је сагорео све мостове за узмицање. Стевану се досадише моја заиоветања, па ми љутито рече. „Ако ћеш такч, шта се мене тнче? Ради како знаш; ја нисам ничије име казао , ја те нисам ни у чем ангажовао. Зар је једна млада лепа девојка у Италији? Казаћу малој да си ти заљубљен у Пепину, ону питому лепотицу, којој си три дана дворио у Џенови." — Не ако Вога знаш! — Е па онда пусти ме да радим за тебе, кад си ти таква невјежа. Кажи ми само волиш ли ти њу или не?.... — Ах Стеване, више него... — Више него сопствени живот, то се разуме, знам ја то, није нужно понављати, то сам већ небројено пута чуо. Прекрасно, кад је тако волеш, шта има ту тако страшно ако и она тебе воле?... У тај мах угледах у башти Мару где се разговара са Мабелом и узвикнух. — Ево их! — Не показуј се, несрећниче! Одмах ће познати да смо у договору. Тако, сакри се иза ових шадона! — У ф , уф, међер је разговор врло озбиљан. Погле само како је мала Мабел дошла у ватру. Просто севају варнице из очију. А гле Мара како се топи слушајући. Ах, поред тебе, животињо бесловесна, моја речитост не би никада доживела част овакве пантомиме! (Наставике се)