Otadžbina

КЉИЖЕВНОСТ

511

опред ^ленннхЂ Формт. литературнаго лзнка,« 4 — која у даљим и популарним својихМ токовмма рађа путописе какога кнеза Меп;ерског или »очерке« Гиљарова, 1 ко.ји онога руског калуђера, тто одведе Св. Оаву у Св. Гору, зове »Чернлевт, XII. ст. (< итд. итд. Али ја ћу најпре проговорити о одбрани Пл Кулаковскога, која је производ чисто његове логике. „Морам да признам и то — вели Пл. Кулак. — да су примедбе мојих рецензената често тако противуречне једна другој, да ја све витпе и више долазим до убеђења, да се нисам »огрешио о Вука," као што се изразио проФ. Вуловић , но сам изнео или истину , или сам близу истини к . — То је први аргуменат у одбрани. Дакле за то, што се Макушев, но словенистици отац Г1л. Кулаковском (то ћу мало после и доказати), срди на њега, што се није са свим турио на оца, што није као и он назвао Вука чак и издајицом — а ја га корим, што је и онолико, колико је, Вука кудио — Пл. Кулаковски се осећа у блаженој средини и мисли да је нашао истину!!! Что за логика! Кад сам писао свој суд о делу Пл. Кулаковског, нисам га хтео корити, што није боље проучио све изворе, сву литературу Вукова и предвукова времена, гато је писао своју књигу о Вуку више по сриским монограФијама о Вуку него по првим изворима кудећи међу тим саме те сво.је главне — а другог реда — изворе, као на пр. студију Ристе Ковачића о Вуку. Мислио сам : од кога .је, доста .је. Доста је, што је његово дело најпотпунија досле монограФија о Вуку, а опет од несрбина, који не може ни знати ии проучити српске свари онако као што би то Србин могао. Што ја нисам замерио Пл. Кулаковском. замерио му је његов землзак, Нил. Попов (и боље што је он), набројавши му читав низ извора, и срнских и руских, које није употребио. Али једно ћу казати , што пре нисам , а што сам сад већ обећао, а то ,је : да је главној и^еји у делу Пл. Кулаковскога, на коју сам ја највише и устао , отац В. В Макушев. 1879 год. — можда баш кад је Пл. Кулаковски почео студовати свој предмет — писао је В. Макушев": »Мн считаем Фопетичкое нравописате Караджича не научпнм — — —; таковое правопиоаше затруднлл изучеше лзнка, разрнвает в сакув свлзБсстарош сербсков литер а туром ис литературами всћх других славанских и л е м е н, придержавакицихсл, как и слФиует, историческаго или етимологическаго правопиеашл« — — Ето, то је та идеја , која је у делу Пл. Кулаковског ваздан параФразована. 4 ., Журн. миниот. народ. проев^ш,. декамбрг 1882. стр. 361, 5 „ Царство сербское, очбрк 1> О. Гнљлрова — <;тр. 9. Руссми фцл . в^стник 1879. Н. 1. стр. 141,