Otadžbina

о20

драгл дража од вере

Пабрајајући дукат на дукат да изиђе угод 191, архимандрит само шапташе: — Рђав почетак ! . . . Нисам се надао да ми ово буде. прво!... * * * После десет дана, нови владика Гарва већ беше у столици своје јенархије. У дивном владичанском двору примаше он безбројна честитања и походе. Одавно се не памти да је кога новога јепископа предсрела оволика симггатија и одобравање као што предсрете владику Гарву. Од владаочева двора до поповске куће могао се чути један једини глас: — Баш је за владику! Овакога није видела до сад јепархија! Штета што није давно !... А владика Гарва масом својих одличних својотава, и множином заслуга, оправдаваше такав глас о себи. Сада му може бити 50—-52 године. Уредан у животу, темељит у науци, вредан у послу, он је већ дотле задужио цркву службом у чину, а отаџбину радом у књижевности. Он је човек широка ггогледа, напредних мисли; од њега се с правом очекивао многи бољитак у цркви; и у црквеној угграви. Једном се разговараше с њиме један млад човек, Даничићев ученик, па, поред осталога, изрече жељу: г )а се у срка;у, Цјжвц врпти сриско-словенски језик, на место руско -сЛозе /нскога., који је тек у новије време з&узео место онога ирвога. Владика, саслушавши то, рече: — Ја не видим разлога, господине, за што ми да не преведемо свв црквене књиге на српски језик ? Мени се чини да би и вера и народност наша биле у добитку од тога превода? Младић, који је мислио да много тражи , кад жели оамо вратити у српску цркву стари срнски црквени језик г