Otadžbina

драгл дразка од вере

— Е, брате; тако је то ; духовна власт.. нашла... Тако је ; шта ћемо ? Мора се слушати.. — Шта је то она нашла? Није ли владика мени дао благослов! —■ Дао, брате. дао, ја !.. — Пије ли мене венчао гшп Јеврем онако као и друге људе? — Венчао, брате, венчао, ја ! — Е па за што ме сад мучите ? — Хришћанине ! Духовна власт тако наређује. Знашг канони су , црква.. Недозвољено сродство. Тако је то ?.. — Какво недозвољено сродство ти помињеш ! Зар не знаш кад ми допусти владика пред тобом , кад оно спаљивасге неке хартије ? — Знам, брате, знам ; али сад тако црква наређује.. — Нрото, леба ти твога, кажи ти мени онако напросто шта је то ? Ништа ја не разумем шта се то са мном ради ? — Брате, ево ти писма. Иди с њим у конзисторају Тамо ће ти боље казати. Мирко се диже те у конзисторјиу. Предаде писмо момку, и очекну пред вратима. Зовнуше га унутра. Он уђе ; поклони се , и ноздрави се, па стаде. .Један попа узе га испигивати : — Како ти је име и презиме? — Мирко Русић, из села Кречана. —■ Је ли код тебе жена Стамена, удовица поч. Пвеј^ Лакића ? — То је, попо, сада, простићеш, наше чељаде; моја домаћица, заврши Мирко, малко нижим гласом. — Не може Стамена бити твоја домаћица, твоја жена; ви сте род ; међу вама брака не може бити ! — Попо, бој се, ти не знаш, а овде, у овој кући г ето горе, на горњем боју, мени је господин владика, пред