Otadžbina

драга дража од вере

господином Протом, дао благослов, да се венчамо! Ето зовите проту и питајте! И наш поп Јеврем је венчао мене и Стамену онако како венчава све друге, који се жене. То је гледало пола нагаег села! — Иерујем; али то све не вреди ништа. Иего ти туђу жену да пошљеш у њен род, докле духовни суд не пресуди ту ствар! — То не може бити, тресе Мирко главом : — Стамена, прости ме, има већ и дотенце... — Све је то, роде, незаконито. Ви сте тако блиски род да се не можете узети ни с архијерејским благословом. — Вуди Бог с нама, и анђели Божији! вели Мирко и крсти се: — Ама како једнима може бити а другима не може. — Чини се теби тако, брате; а ником се не допушта узимање у том степену сродства.. — А како Јанко Јездић, из Восоговца, може држати две рођене јетрве, као своје жене, најпре једну па после другу? Како могоше Иван и Павле Тривуновићи, из Барне узети један ћер од брата, а други ћер од рођене сестре? Како ли могу поп Цвеја из Ломирића и поп Јован из Вровске., држати невенчане жене, и оне су им обојици родиле по два близнака? Како могу... — Брате! рече опоро поп судија: — ако имаш што за своју одбрану, то наводи; друге не смеш вређати. Све то не тиче се тебе ништа! Мирко гледа у попа и чуди се суду, и судији, тој памети и правди.... — Сад можеш ићи, рећи ће му поп судија: — али жену одмах да вратиш у род,. а пресуда ће скоро доћи. Мучан и љут врати се Мирко кући. Стамена, чим га виде, узе га полагано испитивати: за што су га звали, шта је одговорио, и шта су му заповедили ? Он је дуго одбија; најпосле јој каза све.