Otadžbina

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

Са чудном омесом осећања ушао сам у Ак-Паланку. Град својим кулама и зидинама потсећао ме је на Смедерево, само је многи мањи. Узаном једном улицом иоред града дођох на главну чаршију Ак-Паланке, највећу ако не буде и једину улицу те варошице која по Форми својих кућа и дућана живо потсећашз на неке партије нашега Дорћола У гој главној улици пред градом, где пролази насип нишко-пиротски застао сам врло живу слику. Сијасет испрегнутих кола коморџијских и муницијских, гомиле војника свију „родова оружја" из најразличнијих команада, гомиле сељака из околине , све го гмиже по оној чаршији горе и доле, било неким послом. било шетње ради. Онамо крчи себи пута некакво одељење пешака , које машира иод оружјем са значарима, сигурно некуда на стражу; овамо пролази некаква батерија са запрегом, тамо видиш некакве ордонансе на коњима где јуре разносећи заиовестн , које вире заденуте за шајкачу, овде оиет гомилу оФицира који се здраве и рукују, састајући се после ратних претрпљених бораба са непријатељем и са зимом. На неколико сниских механица и кућица угледах истакнуте беле заставе са црвеним кротом. То беху куће на које бешз распачана чзтврта пољска болница тимочкога кора. Ма колико да ме је вукло срце да одмах уђем у њих и да их разгледам, оггет сам знао, да најпре ваља извршити војне прописе , јавити се команданту града и вароши. За то приггасах шафре и одох у град да потражим ак-паланачку „плац команду". Кроз некакве узане сокачиће између кућа у граду , па онда кроз некакве авлије, закрчсне колима, јахаћим коњима, стовареним дрвмма и сеном, дођох пред кућу у којој беше стан пуковника Ћ. Влајковића. Преко некаквих дрвених басамака из аплијс попех се на некакав чардак, па у некакав доксат па у једну задимљену кујну. Десно беше собица