Otadžbina

II А ПРЕСТОЛУ

6 9

—■ Гле, дакле и ви не смете што год хоћете ? упита Валнурга. Ирма беше збуњена — Како ти то миолиш ? —■ упита она оштро. — Опростите, ако сам што глупо рекла , али ја сам хтела рећи, да сте и ви овде у служби као дворска госпођица ! — Јесам, и то се може назвати службом. Сви л>уди морају да служе, па и Краљ и Краљица служе Богу! Па то и ми сви чинимо ! — Да, али наша служба Богу није тако тешка као Краљевска, њихова је одговорност много већа. Али шта сам ја ту почела говорити. Буди срећна што ти не мораш све да знаш Ево сам ти донела једну прегледаоницу, па по њој да пишеш пропис. И ја теби имам за гдешто да захвалим. Одкако сам наумила да тебе учим писати, и сама за се читкије ппшем. . — Ирма застаде; од овога факта начини се слика — . . . јер ја хоћу да ти научиш здраво лепо писати ! — заврши она. Баум уђе да јави да су кола спремна Ирма се опрости и рече да ће их наћи у парку. Сада сиђоше низа степенице, Баум отвори колска врата, г-ђица Крамерова уће прва , и придржа приица док и Валпурга седе те га опет узе на крило. Баум скочи позади кола на једну даску на којој је још један лакај стајао, она четири упрегнута белца повукоше, и кола одјурише. — Ама зар се ми возамо ? — упита Валпурга. — Па дабогме ! — А мени се чини да летимо. Ја не чујем никакво зврјање точкова ? — Па то и не можеш чути. Цео оков точкова замотан је гумом, каучуком. — Ене зар и точкови имају папуче од сукна, као што ми облачимо по кући да не укаљамо опране собе?