Otadžbina

70

НА ПРЕСТОЛУ

Е, хвалимо те Воже , како има паметних људи. Међер ти ми тамо на селу ништа баш нигата не знамо. А Бога ми јее , живимо ка стока , само што не пасемо траву. А шта је оно сад — уплаши се Валпурга — шта оно добују ? За што трче војници ? Да није негде ватра ?— Није, већ то дворска стража излази да ода почаст Престолонаследнику. Видиш сад узимљу предпрси! Тако, а сад остављају пушке и улазе опет у стражару. То су принчеви војници, из његовога пука! — Тако ? Дакле кад сн порасте он ће се моћи играти са живим солдатима? Г-ђица Крамерова мора бити да је силно владала собом — а није ни чудо са шеснајест предака — када после Валпургиних речи није прснула у смеј ; она се учини као да хоће да угуши зевање , на њеном лицу огледала сс чудновата борба, јер она не сме прснути у смех ; високи дворски слуга мора умети да доживи чује и види најчудније или најсмешније ствари, али да стоји укочено као сто или као какав тањир; истина Валпурга не спада у високу госпоштину, али опет није слободно смејати се на њен рачун, јер она је дојкиња Његовог КралЈввског Височанства.. За то се г-ђица Крамерова није насмејала веК навијајући рече. — Кад се будемо враћали поред страже , она ћ е опет одати почаст! — А смем лп упитати за што је то добро ? — Дабоме, свако за што има своје за то. То је добро с тога што навикава људе а нарочито војнике да по> штују оне који то заслужују ! — Добро, ама наш принц још ништа не зна и не разуме ? — Акоће, ми треба да указујемо наше поштовање и онда кад онај коме га указујемо ништа о томе не зна. Да ти кажем нешто, може ти бити корисно. Кад говориш или макар и кад само нешто мислиш о Његовом