Otadžbina

72

В А ПРЕСТОЈУ

са мном и то полако, јер би ми жао било да ти се смеју лакаји иза нас. Погле онај што јаши напред , оно је мојега брата син ! Сад .је тек Валпурга опазила да за њима иду два лакаја од којих један беше Ваум. Кола су полако ишла у алеји за њима. Валпурга стаде као укопана пред једном мраморном статуом. — Је ли да је лепа ? — упита г-ђица Крамерова. — ТФу срамоте ! — рече Валпурга — та то је гад светски ! И ту пролази и мушко и женско, те гледа оваку бруку ? Г-ђица Крамерова имала је исто мишљење о статујама, када их је стари краљ понамештао, али како им се сва госпоштина диви, то се и она постеп ено на њих навикла и сад налажаше и сама да су лепе. Сврнуше у једну споредну алеју, и ту Валпурга седе на једну клупу и задуби се у сањарије не знајући о свету ништа, више од детета на њеном крилу. — Гле, а ко је оно ? — упита Валпурга као да се иза сна тргла, Гомила кољаника беше се упутила гдавном алејом; напред између два коњаника јахаше некаква жена на сјајноме вранцу, у дугачкој плавој хаљини, са мушким шеширом на глави, и са дугачким плавим велом који беше закачила за шешир, а који се лепршао у зраку. — Ја би рекла да је то наша гроФица ! — Она је и с њоме су Његово Величанство Краљ, и Њихова Крал>евска Височанства кумови нашега принца. Ено сјахаше с коња и полазе к нама. Седи ти само мирно, ти као дојкиња не мораш устајати ! При свем том Валпурга није могла да не опипа свој шешир, да ли је кићанка позади и кита цвећа спреда на своме месту. Госпођица Крамерова замоли госпштину да не гледа дете јер оно спава, а посматрачки поглед свагда пробуди успавано дете.