Otadžbina

НА ПРЕСТОЛУ

75

Валиурга срдачно погледа у врашке очи Ценцине ; те јој очи сада изгледаху бозна како добре, јер су виделе њено дете. Смешећи се настави Ценца : — Е баш ми је мило што си ме познала. А какви су људи зли . Рекоше ми да си се ти тако погордила да ме не ћеш хтети ни познати. Али ја сам знала да си ти целога живота била добра и поштена душа ! — Све је то лепо и красно, него рецидер ти мени што си дошла ? — Дошла сам да те молим и кумим за твоју помоћ. Ако ми ти не помогнеш, мој ће се Тома убити, а ја ћу скочити у језеро. Је ли да ћеш нам помоћи ? Ево падам на колена преда те, помози нам, помисли да сам ја неки род твоме покојном оцу, о да је он жив он би ти сам казао, а сада сигурно са небеса вели ; Валнурго, Валпурго, ако не помогнеш Ценци не ћу ти опростити ва вјеки вјеков ! — Та устај, какве су то ствари, како и у чему да ти . помогнем ? — Ја ие ћу да устанем, умрећу пред твојим ногама ако ми не обећаш помоћи ? — Помоћи ћу само ако могнем!Г-ђица Крамерова умеша се у разговор са изјавом да Ценца мора мирније говорити иначе не сме више ни тренутка остати у соби. Ценца устаде и упита. — Је ли ово Краљица ? Валпурга и Крамерова прснуше у смех и Ценца најзад исприча рад чега је дошла. Доле пред дворцем стоји њен син Тома — стража га није хтела пропустити ; за крађу дивљачи осудили га наново на две године робије, и ако је са свим невин, јер шта је он крив што му је у крви да мора да иде у лов, то му је од оца остало, па онда шта је уловио ?